„Ко удара тако позно у дубини ноћног мираv на капији затвореног светогорског манастира? „Већ је прошло давно вече, и нема се поноћ хвата,седи оци, калуђери, отвор`те ми тешка врата. Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,клонуло је моје тело, уморне су моје ноге – ал` је крепка воља моја, што ме ноћас вама води, да посветим живот роду, отаџбини и слободи. Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру, и сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру. Отвор`те ми, часни оци, манастирска тешка врата и примите царског сина ко најмлађег свога брата“.

„Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прнуи с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну. А на прагу храма светог, где се Божје име слави,са буктињом упаљеном, настојник се отац јави. Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете, и угледа, чудећи се, безазлено босо дете.Високо му бледо чело, помршене густе власи, али чело узвишено божанствена мудрост краси. За руку га старац узе, пољуби му чело бледо, а кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“. Векови су прохујали од чудесне оне ноћи, векови су прохујали и многи ће јоште проћи. Ал` то дете јоште живи, јер његова живи слава, јер то дете беше Растко, син Немањин – Свети Сава.“

Војислав Илић