Tomislav Bokan, lider pokreta Dinara-Drina-Dunav govorio je za naš portal o položaju Srba u Hrvatskoj i potiskivanju sećanja na zločine nad našim narodom zbog jugoslovenstva i titoizma.

Pred nama je još jedna godišnjica „Oluje“, kakav je položaj Srba u Hrvatskoj danas?

– Ja sam rođen u Kninu, odrastao u Ličkom Dugom Polju, jednom malom planinskom selu ispod Dinare. Moji roditelji su povratnici. Oni su se 1998. godine vratili u rodno selo i tamo žive. I otac i majka su 40. godište, osnovne ljudske probleme nemaju, žive penzionerskim životom i čekaju upokojenje i odlazak u nebeski Božji život – istakao je naš sagovornik.

Težak je život povratnika, u nekim selima nema ni struje, ili je do nedavno nije bilo.

– Konkretno u mom selu sve to postoji. Ali generalno 20. vek je vek stradanja srpskog čoveka, desio se genocid nad Srbima i nad istinom. Od svih tih ratova poslednja kulminacija je ono što nam se dogodilo u odbrambeno-otadžbinskom ratu devedesetih, kada je srpski čovek morao da napusti srpsku Dalmaciju, Liku, Kordun, Baniju, našu Krajinu… Neko reče pre neki dan, malo u šali, a malo u zbilji, Srbi su pružili otpor, a to Hrvati nisu. Oni su, takođe, napustili Republiku Hrvatsku. Više od 700.000 ljudi otišlo je poslednjih 15 godina. Mi smo nažalost otišli, ognjišta su naša ostala, ostali su grobovi predaka i to nešto starijih ljudi, ali i ponešto omladine. U mom selu ima i mladih koji se bave stočarstvom i poljoprivredom. Organizovani su u okviru stranke Milorada Pupovca, bitišu, rade i grade. Ali sela i polja su većinom pusta, prazna je Lika, Dalmacija – navodi Bokan.

Kolona ljudi koji su sa svojih ognjišta, tiho, mučenički odlazili tamo daleko u maticu…

– Evo mi baš danas idemo preko Drine da na Petrovačkoj cesti, u našem Prijedoru, obeležimo dan stradanja našeg čoveka u 20. veku. Taj čin koji se desio na Petrovačkoj cesti, sličan je jednom iz Drugog svetskog rata. To je lepo objasnio i o tome pisao Branko Ćopić, kroz lik i delo male Marije, koja je stradala od tih čeličnih ptica, koje su pokosile dete od sedam godina. Slično se desilo i tog 7. avgusta 1995. u Janjela između Bosanskog Petrovca i Ključa. Tada je petogodišnji dečak Jovica Drča stradao. Kolona ljudi koji su sa svojih ognjišta, tiho, mučenički odlazili tamo daleko u maticu, majku Srbiju i neko je taj strašan zločin učinio, iako se tačno moglo videti da je to kolona prognanih – kaže on.

– Jednostavno rečeno, zločin nad Srbima u 20. veku niko ni na jedan način nije kaznio. Mogu slobodno da kažem, da smo i mi krivi, jer kultura sećanja, jedan od stubova vlasti našeg predsednika Vučića, to nije postojalo ni posle Velikog rata, naročito posle Drugog, kada smo kroz jugoslovenstvo i titoizam potiskivali zločine koji su se desili nad našim narodom. Mogu slobodno reći golemi genocid koji se desio i u Dalmaciji i u Krajini, Slavoniji, Sremu, srpskoj Hercegovini… O tim teškim zločinima nad Srbima, govori mnogo i film „Dara iz Jasenovca“ – podseća lider pokreta Dinara-Drina-Dunav.

Smatrate li da će politika predsednika Vučića doprineti tome da srpske žrtve dočekaju pravdu i da zločini nad našim narodom konačno budu osuđeni?

– Večna je borba protiv zlikovaca koji su činili zlo, možda se nećemo izboriti u ovozemaljskom životu, ali u nebeskom sigurno. Sud Svetoga Petra i Božji sud biće konačni za sve te zlikovce koji su počinili svojim rukama velike zločine nad našim narodom – siguran je Bokan.

Na nama je da negujemo kulturu sećanja i pamtimo žrtve.

– Srbija se najzad vratila sebi. Srbija je bila pobegla od sebe kroz liberalno-građansku opciju demokratske opozicije Srbije. Opet smo potiskivali zločine nad našim narodom. Navešću primer oslobađajuće presude zločincima od čijih ruku je stradao narod na Kosovu i Metohiji, za vreme vlade dr Zoran Đinđića i Vojislava Koštunice, dok su se u isto vreme odvijali jezivi zločini u Žutoj kući, gde su naši ljudi umirali mučeničkom smrću. Nažalost, te zlikovce je naša vlast te 2002. pustila na slobodu. Lepo je Njegoš rekao: „Zlo činiti od zla se braneći, tu zločina nema nikakvog“ i Dušanov zakonik: „Oko za oko zub za zub“. Desilo se nešto na Berlinskom kongresu, kada smo mi izgubili sebe, ali vratili smo se na dobrom smo putu. Poštujemo druge koji cene i poštuju nas. Živela Srbija! – zaključuje Bokan.