Тачно је двадесетдевет година од страшног злочина над Србима који се десио на Петровачкој цести.

Тог 7. августа 1995. године хрватске ваздухопловне снаге ракетама су гађале колону српских избеглица које су морале да напусте своје домове због хрватске злочиначке акције "Олуја".

Између Босанског Петровца и Кључа у директном бомбардовању колоне цивила је убијено 10 цивила, међу њима четверо деце и трудница, тај злочин је познат као злочин на Петровачкој цести.

Хрватски пилоти су јасно могли да виде да се ради о цивилима. Ипак, овом злочиначком акцијом хрватских ваздухопловних снага убијени су: Даринка Дрча (68) и њени унуци Јовица Дрча (6) и Мирјана Дубајић (21), брат и сестра Невенка (11) и Жарко (9) деца Спасе Рајића, Крстан Вуковић (44) и његов син Дарко (13), Мика Ковачевић (93), Бранко Стјеља (72) и његов син Мирко (34).

Много људи је тешко рањено. Накнадно је преминуло још троје људи.

Крајем марта 2022. године Тужилаштво за ратне злочине Србије подигло је оптужницу против четири официра Војске Хрватске због ратног злочина над српским цивилима.

До данашњег дана, правде за невине жртве са Петровачке цесте нема!

Петровачка цеста је, иначе, место страдања Срба у Другом светском рату, а о том трагичном догађају Бранко Ћопић је написао потресну песму.

Бранко Ћопић – НА ПЕТРОВАЧКОЈ ЦЕСТИ

На цести Петровачкој избјеглице
и триста дјеце у колини.
Над цестом круже грабљиве птице,
туђински авиони.
По камењару оснијеженом
челична киша звони...
У снијегу румена Марија,
мамина кћерка једина,
било јој седам година.

Три дана Грмеч газила
и посрнула стотину пута.
Сукњу је имала – ни кратку ни дугу,
а прслук мален, премален,
а поврх свега кабаница,
бескрајних рукава, широка, жута,
од старог очевог капута.

Понекад мала плакала,
некад се опет смијала
и весела била
кад би је мати тјешила:

"Још само мало, рођена,
па ћемо видјети Петровац,
а то је варош голема,
ту има ватре и хљеба
и кућа - до самог неба".

Радовала се дјевојчица
и ватри, и граду невиђеном,
а сада лежи, сићушна као птица,
на цести Петровачкој,
на цести окрвављеној.

Очи гледају широм,
ал сјаја у њима нема,
са мртвих усана мале
оптужба тече нијема:

О, страшна птицо, ти си ме убила,
а шта сам крива била!
Седам сам година имала,
ни мрава нисам згазила.
Тако сам мало живјела,
и тако мало видјела,
а свему сам се дивила.
Била сам безбрижни лептир,
а ти ме покоси, птицо,
ти ми угаси зјене,
поломи ручице моје,
од глади отежале,
од зиме укочене.

Оптужбу вапије дијете,
стиснутих модрих пести,
у окрвављеном снијегу,
на Петровачкој цести.

Туђински људи крвави,
кућу су нашу спалили,
дјетињство су ми украли,
и много наших убили.

Туђинске птице, челичне немиле,
над планином су нашом летјеле.

Смрачи се, рођена горо,
и на све наше путе,
пошаљи синове своје,
пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.

Загрми, тата, из великог топа,
помлати туђе гадове,
забубњај, брацо, митраљезом,
мртва те сестра зове.

Освету вапије дијете,
стиснутих смрзнутих пести,
У крви и снијегу,
на Петровачкој цести...