Избори за председника Републике Србије још нису ни расписани, а кампања већ у пуном јеку.  У медијима прави политички циркус, плански....наравно. Увек је било да народ воли „игара и крви“, а сад је тога и на претек. Па наравно, док бистримо кампању, која званично још није ни почела, и док су нам очи пуне политичке прашине, не видимо беду, глад, незнање, безакоње, корупцију и криминал који нас преплављује.

Политичка елита пуна сујете, на политичкој сцени пораст радикализма и титоизма, а опозиција још увек без заједничког кандидата и што је још горе без икакве здраве визије за предстојеће изборе.

Ако се осврнемо око себе видимо да наш човек ужива да „бистри“ светску политику, вероватно да не би гледао у празан фрижидер у коме више нема ни светла, јер је сијалица одавно „цркла“ док се за нову нема.

У медијима празна обећања о бољем животу, а на граници све више младих и школованих који своју срећу траже у некој другој, уређеној држави.

Систем нам се урушио. „Бесплатно“ школство итекако кошта, а о здравству да и не говоримо. Не дај Боже да се разболите јер ћете за свако „реци А“ дебело платити, а да притом никога не интересује чиме и како.

А народ ко народ, још увек извлачи из неких сламарица и успева некако, а да ни сам не зна како, да једва крпи крај са крајем. Само је питање колико и до када....

Постајемо робови мултинационалних компанија које наш рад плаћају на кашичицу. Да се разумемо, нема ништа лоше у међународним компанијама и слободном тржишту, ако се при том не дају подстицаји државе истим, а на штету наших домаћих команија које се доводе у неравноправан положај због нелојалне конкуренције. Зар треба да је проблем што у својој држави желимо да радимо и поштено живимо од свог рада? Питамо се :“Да ли је то нешто лоше?“