Данас се навршава осамнаест година од великих демонстрација у Београду. 5. октобра 2000.-те године, дан када је окончан период владавине Слободана Милошевића.

Демонстранти су булдожерима пробијали полицијске блокаде, полиција је безуспешно бацала сузавац, али демонстранти су успели да уђу у зграду Скупштине Србије, да је демолирају и запале.

Полиција се у вечерњим часовима придружила народу, а наредни дан Милошевић признаје изборни пораз и честита Коштуници победу на изборима за председника СР Југославије.

Наступа период демократских промена. Имали смо шансу, то је дефинитивно.

Дефинисали смо политику којом су нормализовани односи у региону, држава више није изолована и под санкцијама, али смо ипак дебело подбацили у многим изузетно битним стварима.

И даље смо робови прошлости. И даље се поводимо за култом вође. И даље смо дубоко подељено друштво у коме се не поштују основни демократски принципи.

Нема слободе медија, говора, нема политичког и личног уважавања. Политички противници се сматрају непријатељима, сатанизују се и притискају свим могућим и немогућим полугама државе.

Злоупотреба представника извршне власти је присутна на сваком месту. Законе не поштују управо они који би требали да буду извршиоци истих. Устав Републике Србије се свакодневно крши од стране припадника владајуће странке.

Прекршиоци закона се не санкционишу и не кажњавају. Изборна крађа присутна је на свим нивоима изборног процеса и то почев од избора за савете и надзор месних заједница па на више.

Гледајући на протекле године, шта би смо могли рећи?

Једно сигурно да! Време пунолетства демократије у нашем друштву већим делом је обележила управо главна карактеристика доласка демократских снага на власт-насиље!

Насиље над медијима, насиље над политичким неистомишљеницима, насиље над свим оним који мисле другачије!

И некако, кад човек помисли да ће бити боље, да ће се зауставити одлив младих, одлив „мозгова“, да смо при крају тог „пубертетског“ сазреваља, власт нас изнова и изнова скандалозним законским решењима, небригом за породицу и друштво у целини, криминалном распродајом јавних добара и бројним делима, да не кажемо неделима, подсећа да смо, изгледа, своје шансе прокоцкали.

Болно, али истинито!

Ми, у Народном покрету Динара-Дрина-Дунав ипак верујемо да Србија има снаге за много боље!

Србијо! Дигни главу! Идемо даље!

Ми нисмо сами!