Пре двадесет година, 17, 18. и 19. марта 2004. године, над Србима Косова и Метохије догодио се стрвичан погром, и то у присуству међународних војних снага, током кога је убијено 16 Срба, уништавана је српска имовина, светиње, храмови и гробља, Срби су масовно протеривани са Косова и Метохије. Већина се никада није вратила у своје домове.

Погром је отпочео у уторак 16. марта 2004. године у касним ноћним сатима када су приштински медији објавили да су тројица албанских дечака, старости 8, 11 и 12 година, смртно страдали утопивши се у Ибру, у селу Чабра, недалеко од Зубиног Потока, лажно оптужујући Србе за њихово утапање.

Сутрадан, 17. марта 2024. године, око поднева, више хиљада косовских Албанаца је прешавши мост на Ибру у северном дела Косовске Митровице, напало тамошње Србе аутоматским оружјем.

Напади су уследили и у местима насељеним српским живљем широм Косова и Метохије, у Липљану, Обилићу, Зубином Потоку, Лапљем селу, Чаглавици.

У нападу више хиљада Албанаца у Чаглавици, јужном предграђу Приштине, негде после 13.00 часова снајпером је рањено десет особа српске националности. Српска имовина је паљена.

У поподневним сатима јављено је да је седам особа погинуло, четири Албанца и троје Срба, а више од 200 је рањено у Косовској Митровици. Срби су убијани снајперским оружјем из јужног дела града. Повређено је и 11 француских припадника КФОР-а који потом евакуишу Србе.

Током вечери уследили су напади на цркве и манастире. Запаљена је, осим бројних српских домова широм Косова и Метохије, и Богородица Љевишка у Призрену, као и Богословија и Саборна црква Светог Ђорђа у том граду. Уништени су Манастир светих Архангела и Црква светог Спаса. Обе српске цркве у Косову Пољу су такође запаљене. У Липљану су убијене четири особе српске националности. Куће Срба су масовно паљене.

Иако је већ током вечери, од стране портпарола УМНИК-а Дерека Чепела демантована оптужбе да су албански дечаци у Ибру у селу Чабра страдали бежећи од Срба, што је био изговор за погром над Србима, насиље на Косову је настављено, што је указало на унаперед планирану активност.

Погроми су настављени и сутрадан 18. марта 2024. године.

Ибрахим Ругова, у то време на позицији председника тзв. Косова, позвао је тада међународну заједницу да хитно донесе одлука о независности Косова.

Напади, паљевине и пљачке наставили су се у Урошевцу, Племетини, Угљарима, Косовској Митровици. Јављено је да у месту Облић, северозападно од Приштине, више нема Срба.

У вечерњим сатима запаљена је црква Светог Саве у Косовској Митровици. Запаљена је црква Светог Николе у Приштини. Албански екстремисти бацили су бомбе на станице полицијске службе у Липљану и Обилићу.

Монахиње манастира Девич евакуисане су од стране припадника КФОР-а, пошто је најмање 1.000 наоружаних Албанаца окружило манастир који је опљачкан и запаљен.

Заповедник Јужног крила НАТО-а Грегори Џонсон изјавио је у Приштини да насиље које последњих дана не престаје на Косову има карактер масовног насиља са циљем етничког чишћења.

Укупно, током погрома над Србима на КиМ 17, 18. и 19. марта 2004. убијено је најмање 27 особа, од којих 16 Срба, повређене су стотине Срба, као и десетине припадника међународних снага који су се сукобили с локалним Албанцима штитећи нападнуте и њихову имовину и храмове.

Током погрома порушено је, колико је пријављено 935 српских кућа и запаљено 35 верских објеката, укључујући 18 споменика културе, међу којима и древна црква Богородице Љевишке.

Према подацима Епархије рашко-призренске СПЦ, из априла 2004, укупан број уништених црквених зграда током погрома марта 2004. је био близу стотину. Уништене су небројене фреске, иконе, црквене реликвије. Посебна мета били су духовно наслеђе, храмови и гробови српског народа.

Међународни тужиоци и судије на Косову и Метохији процесуирали су укупно седам случајева уништавања цркава, али сви Албанци који су у томе учествовали су ослобођени кривице, док су малобројни осуђени на симболичне казне.

Иако је тада погром албанских екстремиста над Србима 17, 18. и 19 марта 2004. године на Косову и Метохији осудио Савет безбедности УН, као и Европска унија, две деценије касније стални притисак и прогон над српским народом се и даље наставља.